Fabrika đubriva u Pančevu iskorišćena i ostavljena

Smeštena u „južnoj zoni“ Pančeva, grada na ivici Vojvodine, preko pola veka stara fabrika veštačkog đubriva Azotara okupila je na jedno mesto predstavnike nekadašnje vlasti. To mesto je Viši sud u Ustaničkoj ulici u Beogradu, gde je u toku suđenje za više od milijardu dinara štete nanete državi prodajom đubriva Azotare.

Među prvooptuženim u ovom postupku su Saša Dragin, bivši ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Zvonimir Nikezić, vlasnik konsultantske firme Ces Mekon i Radosav Vujačić, nekadašnji zamenik direktora Srbijagasa i zastupnik Azotare.

Oni se sumnjiče da su, sa ostalim optuženima, suprotno uredbama Vlade, u različitim periodima od 10. jula 2009. do kraja novembra 2012, kroz više ugovora, učestvovali u organizovanom prometu regresiranog i neregresiranog đubriva čime su, na štetu budžeta, Azotari pribavili više od milijardu dinara. Trenutno se brane sa slobode.

Kao svedoci u ovom postupku do sada su iskaze dali Mirko Cvetković, bivši premijer, Dušan Bajatović, direktor Srbijagasa i Dušan Elezović, nekadašnji visoki funkcioner Demokratske stranke (DS) i drugi.

Pre toga se o Azotari izveštavalo kroz prizmu loše privatizacije, zbog koje je država preuzela vođenje fabrike početkom 2009. Na mesto zastupnika državnog kapitala postavljen je Vujačić, u čije vreme je organizovana sporna trgovina regresiranim đubrivom, ali su sklopljeni i poslovi sa pšenicom koje je  Savet za borbu protiv korupcije označio kao štetne po Azotaru.

Fabriku je aprila 2006. privatizovao litvansko-srpski konzorcijum na čelu sa Dušanom Stuparom, direktorom Univerzal-holdinga. Stupar i još šest osoba uhapšeni su pred parlamentarne i predsedničke izbore, u aprilu 2012. godine, zbog sumnje da su u leto 2007. učestvovali u nezakonitoj prodaji pogona Azotare, čime su oštetili državu za oko milijardu dinara.

Stupar je za CINS rekao da su oni kao vlasnici jedini oštećeni u ovoj privatizaciji što se ogleda presudom u Vašingtonu kojom je država morala da plati odštetu zbog oduzimanja fabrike, a hapšenje vidi kao predizborni potez i akciju da se otme Azotara.

“Oni su mene uhapsili da naprave jednu predstavu pred narodom, kao evo oni su borci protiv tajkuna, lopova (…) bore se za pravdu”, rekao je za CINS.

Stupar negira da je tada bio finansijer Srpske napredne stranke.

Istraga protiv uhapšenih još je u toku, a jedan od njih, Čedomir Ivković, direktor zrenjaninskog preduzeća Servo Mihalj inženjering, podneo je prigovor Višem sudu krajem jula 2018, žaleći se da istraga dugo traje. Viši sud je odbio prigovor krajem oktobra, a Apelacioni sud trenutno odlučuje po žalbi.

Iz Višeg tužilaštva su za CINS rekli da su svi dokazi prikupljeni, ali da je predmet trenutno u fazi međunarodne pravne pomoći jer su dvojica Litvanaca nedostupni, a moraju da budu saslušani.

Poslovanje Azotare postalo je u jesen 2012. predmet rada radne grupe Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP), formirane kako bi se ispitale tzv. „sporne privatizacije“, čije rešavanje je tražila Evropska unija. 

Njihov rad je doveo do suđenja za zloupotrebe u prodaji đubriva, a Siniša Janković, član tima radne grupe koja se bavila Azotarom, u intervjuu za Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) ističe da je to samo deo otkrića radne grupe, jer su kriminalne radnje prevazilazile Azotaru. 

Prema njegovim rečima taj posao nisu završili a već 2013. su počeli da trpe pritiske, sve do obustave rada raspuštanjem grupe u oktobru 2014.

Uprkos izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije o štetnim poslovima sa pšenicom, sud se time nije bavio. 

Jedine optužnice u vezi sa poslovanjem Azotare završile su suđenjem za navodne malverzacije u vezi sa regresiranim đubrivom, a zbog nagomilanih dugova, od čega najvećih prema Srbijagasu, Privredni sud u Pančevu otvorio je stečaj Azotare sredinom septembra 2018. godine.

Državni interes u izvedbi Srbijagasa

Svojevremeno najveća fabrika veštačkog đubriva na Balkanu, Hemijska industrija Pančevo – Azotara, iz većinski državnog vlasništva je izašla na manje od tri godine.

Azotara je prodata na tenderu u aprilu 2006. za nešto više od 13 miliona evra, konzorcijumu koji su činili Private Stock Company Arvi&Co i Joint Lithuanian-Usa Venture Sanitex iz Litvanije i Univerzal-holding iz Beograda, na čelu sa generalnim direktorom Dušanom Stuparom, bivšim načelnikom Resora državne bezbednosti za Grad Beograd.
 
U avgustu 2007. kupac je prodao proizvodni pogon Karbamid 2, koji je činio skoro 11 odsto vrednosti Azotare. Kako je otuđio više od dozvoljene imovine fabrike, bez odobrenja Agencije za privatizaciju, kupcu je dat rok da do kraja 2008. nadoknadi prvi deo vrednosti imovine koju nije smeo da proda, odnosno 10 miliona evra.

Kupac to nije uradio i Agencija je raskinula Ugovor o kupoprodaji u januaru 2009. Nešto manje od 70 odsto akcija vraćeno je državi, a preostalih 30 je ostalo u vlasništvu konzorcijuma, jer je – po tada važećem Zakonu o privatizaciji – na to stekao pravo ulaganjem u fabriku.

Stupar je za CINS rekao da o prodaji Karbamida 2 nije odlučivao, jer je imao 20 odsto vlasništva nad fabrikom, ali da se nije protivio takvoj odluci te da oni kao vlasnici ne bi nikad radili protiv svojih interesa.

“To su imali Litvanci neku kombinaciju i oni su stradali zbog te kombinacije i oni su tu izgubili pare, tu niko nije zaradio pare. (...) Izgubili velike pare na tome pošto je to u Rusiji bila neupotrebljiva stvar.”

Iako je Azotari tokom privatizacije potencijalno naneta šteta otuđenjem imovine, a preduzeće, navodno, ostavljeno u lošoj finansijskoj situaciji, za to niko nije odgovarao.

Agencija za privatizaciju je za privremenog zastupnika državnog kapitala u Azotari imenovala Radosava Vujačića, tadašnjeg zamenika Dušana Bajatovića, generalnog direktora Srbijagasa, kasnije i predsednika Upravnog odbora (UO) Azotare, koji je preuzeo vođenje fabrike.

Vujačić će godinama kasnije zatečeno stanje opisati kao katastrofalno i u potpunom rasulu - fabrika godinu i po dana nije uopšte radila, dug je bio 164 miliona evra, dok je stanje zaliha i sirovina bilo ravno nuli.

Stupar je rekao da nije tačno da je ostavio lošu finansijsku situaciju u Azotari, jer duga nije bilo: “To je bilo tekuće zaduženje koje smo mi rešavali u hodu. Kad su nam oduzeli Azotaru, kad su je nama oteli, ona nije uopšte bila dužna”.

U tom trenutku u Azotari je radilo oko 1.300 radnika.

Vujačić je pred sudom objasnio da su tada na Upravnom odboru predstavnici Ministarstva ekonomije i Ministarstva energetike, Agencije za privatizaciju, Akcijskog fonda i Srbijagasa doneli odluku da se pokrene proizvodnja „polazeći od toga da je to državni, nacionalni interes, odnosno da je HIP Azotara strateška fabrika od posebnog značaja za poljoprivredu, a i Srbiju u celini“.

Doneta je odluka da Srbijagas neformalno preuzme upravljačka prava nad Azotarom. Razlozi za to su Azotarina zavisnost od gasa, ali i činjenica da Srbijagas nije želeo da izgubi svog najvećeg kupca.

Cilj im je bio da nađu strateškog partnera za fabriku, odnosno da je privatizuju „na zdravim osnovama“. To se, međutim, nije desilo.

Dogovor za spas Azotare

Kako bi umanjila izdatke poljoprivrednika za kupovinu đubriva, država sprovodi politiku da kroz regres pokriva deo tih troškova. Osim pojedinaca i zadruga, pravo na nadoknadu za prodato đubrivo dobila su državna i društvena preduzeća. 

To je ozvaničeno u novembru 2009, kada je Vlada Srbije izmenila Uredbu o uslovima i načinu korišćenja sredstava za regresiranje mineralnih đubriva za jesenju setvu 2009, na predlog Ministarstva poljoprivrede.

Izmena Uredbe bila je jedan od načina da se pomogne Azotari. Postupanje suprotno ovoj i drugim uredbama Vlade kasnije će postati predmet rada Tužilaštva za organizovani kriminal (TOK).

Predlagač izmene bio je Saša Dragin, a suđenje pred Višim sudom će istaći jedan sastanak kao ključan u procesu pomaganja Azotari.

Sredinom jula 2009. tadašnji predsednik Srbije, Boris Tadić, primio je u rezidenciju u Užičkoj ulici važne goste. Mirko Cvetković, u to vreme ministar trgovine Slobodan Milosavljević, Saša Dragin, tadašnji potpredsednik DS-a Dušan Petrović, Dušan Elezović, Dušan Bajatović i Zvonimir Nikezić okupili su se, na inicijativu Bajatovića, da razgovaraju o restruktuiranju Azotare i kako državne institucije mogu da pomognu. 

Na sastanku je dogovoreno da se u “spašavanje” sem Srbijagasa uključe i ostali.

Tokom svedočenja na sudu, Bajatović je rekao da je postojala preporuka da se uradi sve što je potrebno da bi se Azotara pokrenula.

Iako je Dragin tada izrazio sumnju u isplativost takvog projekta, jer je cena gasa bila viša od cene gotovog proizvoda – veštačkog đubriva koje je Azotara proizvodila, dogovor je bio da Dragin, odnosno Ministarstvo poljoprivrede, preduzme odgovarajuće mere u tom cilju, na šta je on pristao.

U martu 2014, iznoseći svoju odbranu, Dragin je rekao:

„Ja nisam tu ušao da pomognem Azotari, ja sam tu ušao isključivo da pomognem poljoprivredi Srbije na jednostavan način. Ukoliko imate veću potrošnju đubriva, imate veću poljoprivrednu proizvodnju“.

Vladimir Horovic, advokat Saše Dragina, za CINS je rekao da je njegov klijent nevin, ali je bez obzira na to sa porodicom pretrpeo težak period sa nenadoknadivim posledicama, te da ne komunicira sa novinarima otkako je napustio mesto ministra. 

Sud je odbio da sasluša Tadića kao svedoka u čijoj se rezidenciji sklopio dogovor, jer se nije dugo zadržao na tom sastanku. 

Cvetković je u martu 2018. sudu rekao da se on, kao nestranačka ličnost, nije mešao. 

„Ja sam manje-više bio pasivan, ćutao sam i puštao da se oni dogovore.“

Nakon sastanka krenulo se sa sklapanjem spornih ugovora.

Hapšenja, velika očekivanja i godine suđenja

Naredne dve godine potpisano je više ugovora na osnovu kojih je Vujačić, kao zastupnik Azotare, trgovao regresiranim đubrivom. 

Ti poslovi 2012. godine postali su predmet rada radne grupe MUP -a, tima koji se bavio Azotarom, a koji je vodio Siniša Janković.

U saradnji sa Tužilaštvom za organizovani kriminal, 24. novembra 2012, zbog sumnje da su od jula 2009. do kraja marta 2011. učestvovali u nezakonitoj trgovini regresiranim đubrivom, uhapšeni su Saša Dragin, Zvonimir Nikezić, Mihailo Grujić, Radosav Vujačić, kao i bivši direktori PKB Beograd, Instituta za krmno bilje iz Kruševca, firmi Terra Bo iz Vrbasa, Inveja iz Zemuna i preduzeća Aleksa Šantić, dok se za direktorima Mlinostepa iz Novog Sada i Sunca iz Sombora tada tragalo.

Dragin, Nikezić, Vujačić, Grujić i još troje osumnjičeni su da su omogućili preduzećima Sunce, Mlinostep, Terra Bo i Invej da, protivno uredbama Vlade, od Azotare nabave regresirano đubrivo po cenama nižim za iznos regresa.

Na osnovu toga, Azotara je naplatila oko 473 miliona dinara na ime regresa od Ministarstva poljoprivrede.

Hapšenja su se nastavila i krivična prijava TOK-u iz novembra 2012. do sredine juna 2013. dopunjena je četiri puta, obuhvatajući ukupno 43 osobe zbog sumnje da su počinili krivična dela zloupotreba službenog položaja, zloupotreba položaja odgovornog lica, primanje i davanje mita, a čime su oštetili državu za više od milijardu dinara.

Siniša Janković je početni zalet u radu radne grupe opisao rečima: “toliko dobro, da je izgledalo nestvarno”.

TOK je podigao tri optužnice tokom 2013. i 2014, po kojima se od 2014. vodi postupak pred Višim sudom u Beogradu, sada protiv 36 lica, jer su u različitim periodima od 10. jula 2009. do kraja novembra 2012, organizovanim prometom regresiranog i neregresiranog đubriva, na štetu budžeta, Azotari pribavili više od milijardu dinara.
Prvookrivljeni su pred sudom negirali optužbe.

Vujačić nije želeo da razgovara sa novinarkom CINS-a zato što je postupak u toku, preneo je Vujačićev advokat, Branko Dušić. 

Vujačićeva trgovina pšenicom

Odgovarajući na optužbe, Vujačić je na sudu objasnio da se Upravni odbor Azotare sastajao jednom mesečno i ređe, zbog čega su skoro svi ugovori zaključivani sa faksimilom njegovog potpisa.

Međutim, ugovori u vezi sa đubrivom nisu jedini koje je Vujačić potpisivao.

Krajem leta 2010. u Savet za borbu protiv korupcije je stigla predstavka zaposlenih u kojoj se upozorava da Vujačić potpisuje ugovore štetne po to preduzeće. Zaposleni su tvrdili da je sklopljeno više takvih ugovora, zbog čega strahuju da bi Azotara mogla otići u stečaj.

Iz Saveta su Agenciji ukazali da je Azotara već tada imala najveći dug prema Srbijagasu, od koje je nabavljala gas, te da bi Vujačić mogao da se nađe u sukobu interesa i donese loše odluke po Azotaru. 

Agencija, pak, nije videla problem.

U junu 2011. Savet je objavio Izveštaj o štetnim poslovima po Azotaru, u kom su ukazali na Vujačićevo problematično vođenje fabrike bavljenjem još jednom delatnošću - trgovinom pšenice.

Analizom su obuhvaćena dva ugovora o robnom zajmu – između Azotare i preduzeća Victoria logistic od 17. marta 2010. i između Azotare i preduzeća YU point, od 6. aprila 2010. Azotara je od Victoria logistic pozajmila pšenicu po jednoj ceni, a onda je, dvadesetak dana kasnije, prodala preduzeću YU point biznismena Zorana Drakulića, po mnogo nižoj.

Fabrika je time, prema navodim Saveta, izgubila oko 2,4 miliona evra, a ako se gubitku doda razlika u ceni pšenice na dan pozajmice i na dan isticanja ugovora sa Victoria-om, ukupan gubitak bi mogao biti i oko 12 miliona evra, kako se navodi u Izveštaju.

Savet je u septembru 2010. obavestio Agenciju o spornim ugovorima, koje je Agencija potom prosledila policiji, da utvrdi da li je Vujačićevo postupanje bilo suprotno zakonu. 

Sledećeg meseca Vujačić je poslao dopis Agenciji, u kom je naveo da su “pozitivni efekti” ovakvog načina poslovanja višestruko veći od razlike u ceni pšenice koja bi se platila ako je Azotara ne bi vratila na vreme. U istom dopisu Vujačić je priznao da je vraćanje pšenice u roku dovedeno u pitanje.

Pored pozajmice od Victoria-e, Vujačić je 24. februara 2010. sa Republičkom direkcijom za robne rezerve potpisao Ugovor o zajmu 50 hiljada tona pšenice po ceni od 12,15 dinara po kilogramu odnosno ukupne vrednosti oko 607 miliona dinara. Prema podacima Saveta, od tada je cena pšenice rasla, tako da je u momentu isteka Ugovora, godinu dana kasnije, pšenica na berzi vredela čak 26,01 dinara.

Tri nedelje od pozajmice, Azotara je pšenicu prodala preduzeću Invej po ceni od 11 dinara za kilogram, odnosno za ukupno 550 miliona dinara, sa odloženim rokom plaćanja. Na toj razlici, Azotara je izgubila 57 miliona dinara, odnosno oko 570.000 evra.

Srbijagas je garantovao za vraćanje obe pozajmice.

Kako Azotara nije bila u stanju da ispuni svoje obaveze prema firmi Victoria logistic i Direkciji za robne rezerve, fabrika je, uz saglasnost Vlade, potpisala anekse ugovora i nove ugovore o zajmu sa Direkcijom za robne rezerve.

Štetu koju je Azotara pretrpela iz ovih poslova, Savet je procenio na 17,6 miliona evra, bez kamata.

U isto vreme, Vujačić je odobrio dve pozajmice drugim firmama, u iznosu od 280 miliona dinara, dok Azotara nije imala novca da plati dugove dobavljačima i zarade zaposlenima.

Sporni ugovori o trgovini pšenicom nisu dobili epilog pred pravosudnim organima.

Objavljeno 29. novembra 2018.