Zavod za obračun i plaćanje (ZOP) bila je institucija zadužena za kontrolu platnog prometa i plaćanja poreza. U okviru ekonomskih reformi u Srbiji posle rušenja režima Slobodana Miloševića, platni promet je prebačen na poslovne banke, a ZOP je sa radom prestao poslednjeg dana 2002. godine. 

ZOP je sa Nacionalnom štedionicom, bankom osnovanom decembra 2001. godine, potpisao ugovor o saradnji u februaru 2002. Štedionica je preuzela obučavanje zaposlenika ZOP-a za rad na šalterima, uz zaposlenje nakon uspešne obuke.

Narodna banka Jugoslavije i Nacionalna štedionica su u oktobru 2002. godine sklopile sporazum prema kome Štedionica dobija pravo besplatnog korišćenja ekspozitura i poslovnog prostora sa nameštajem i opremom ZOP-a u vlasništvu Narodne bankedo tada u vlasništvu ZOP-a, na period od tri godine. Sporazum je sklopljen u trenutku u kojem je Štedionica već bila u većinski privatnom vlasništvu, što je suprotno Zakonu o o sredstvima u svojini Republike Srbije. Iako je Vlada Srbije jedina mogla da donese odluku o korišćenju sredstava, sporazum je potpisao tadašnji guverner Narodne banke Mlađan Dinkić.

Tužilaštvo za organizovani kriminal je pokrenulo istragu protiv Dinkića tek u decembru 2014, godinu dana nakon što je Dinkić rekonstrukcijom Vlade bio smenjen sa mesta ministra finansija i privrede. On je sa političkim grupacijama G17+ i URS bio deo vladajućih koalicija u Srbiji od smene režima Slobodana Miloševića 2000. pa do septembra 2013.

Tužilaštvo za organizovani kriminal ga je sumnjičilo da je imovinsku korist od preko 730 miliona dinara pribavio sledećim bankama: Nacionalna Štedionica, Delta banka (pravni sledbenik Banka Intesa), Komercijalna banka, Panonska banka (Banka Intesa), Meridijan banka (Kredit Agrikol Banka), Agro banka, Kredi banka, Novosadska banka (Erste banka), Vojvođanska banka, MB banka Niš, Metals banka (Razvojna banka Vojvodine), Kulska banka (OTP Banka) i Prva preduzetnička banka (LHB Banka NLB).

Prema navodima Tužilaštva, Dinkić je bankama na tri godine i bez naknade dao na korišćenje imovinu pod kontrolom tadašnje Narodne banke Jugoslavije – 19.000 kvadratnih metara sa kompletnom opremom i informatičkom tehnikom. Sporazumi sa bankama podrazumevali su da one preuzmu u radni odnos određeni broj zaposlenih iz ZOP-a.

U izveštaju MUP-a iz oktobra 2014, koji je prethodio istrazi Tužilaštva, navedeno je da guverner nije imao ovlašćenja da zaključi sporazume sa bankama bez prethodnih odluka saveznih ili republičkih organa.

Rodoljub Milović, nekadašnji načelnik Uprave kriminalističke policije, još u oktobru 2012. godine je potpisao zahtev za prikupljanje informacija o tome da li se Narodna banka Jugoslavije obraćala Republičkom javnom pravobranilaštvu (nekadašnjem Saveznom javnom pravobranilaštvu) radi pribavljanja mišljenja u vezi sa korišćenjem poslovnog prostora. Nedelju dana kasnije Pravobranilaštvo ih je obavestilo da ne poseduju informacije o tome. Republička direkcija za imovinu istovremeno je obavestila MUP da ni oni ne poseduju informacije.

Iako je istraga pokrenuta krajem 2014. godine, naredba za ekonomsko-finansijsko veštačenje izdata je tek 29. oktobra 2015, a dopunjena nekoliko dana kasnije. Veštačenje je trebalo da utvrdi tačan popis poslovnih prostora i iznos novca koji bi banke platile da je bila primenjena odluka gradskih i opštinskih vlasti o određivanju visine zakupa. Takođe, veštačenje je trebalo da pokaže iznos koji bi bio plaćen za otpremnine ili naknade za zarade radnicima ZOP-a, koji su sporazumima prešli da rade za druge banke.

Istraga je pokazala da je iznos neostvarene dobiti od neplaćene zakupnine za poslovne prostore Narodne banke manji od otpremnine koju bi banka morala da isplati zaposlenima koji bi ostali neraspoređeni nakon ukidanja ZOP-a, pa je Tužilaštvo za organizovani kriminal krajem decembra 2016. obustavilo istragu.

Republičko javno tužilaštvo je 29. decembra 2016. odbilo prigovor Državnog pravobranilaštva Srbije na naredbu o odustajanju od istrage. 

Objavljeno 29. oktobra 2018.