Političke promene iz 2000. godine C Market je dočekao kao akcionarsko društvo: 76,94% akcija bilo je u vlasništvu malih akcionara, a 23,06% u vlasništvu države. Generalni direktor bio je Slobodan Radulović, koji je i sam posedovao akcije. 

Radnici-akcionari su tokom 2002. godine od Radulovića više puta tražili da potpiše dokumentaciju neophodnu za prodaju akcija na berzi, ali bez uspeha. U istom periodu u Srbiji se razvija mreža maloprodajnih objekata Delta Maxi, vlasnika Miroslava Miškovića. O interesovanju Delte za C Market Mišković je u svojoj knjizi „Ja, tajkun” napisao: „Nameru da preuzmemo ovaj trgovinski lanac objavio sam u zimu 2003. godine”. 

U maju 2003, Udruženje malih akcionara C Marketa, sa oko 51,5% vlasništva, traži sazivanje Skupštine. Na njoj je 1. septembra za direktora izabran Milenko Pavlović, što su sudovi odbili da upišu, navodeći da Radulović još nije razrešen. 

Početkom marta 2004, Centralni registar hartija od vrednosti dodelio je C Marketu identifikacione oznake potrebne da bi akcije izašle na berzu, ali Trgovinski sud, po tužbi C Marketa kojeg nastavlja da vodi Radulović, zabranjuje izvršenje rešenja Registra. Time su akcije C Marketa povučene iz trgovanja do okončanja spora. 

Ova odluka sudije Delinke Đurđević kasnije će biti predmet optužnice protiv takozvane „Stečajne mafije”. Optužnica se u jednom delu bavila upravo C Marketom, a Tužilaštvo za organizovani kriminal je, osim Đurđević i Radulovića, za malverzacije optužilo Gorana Kljajevića, tadašnjeg predsednika Trgovinskog suda i Nemanju Jolovića, zastupnika C Marketa.

Komisija za hartije od vrednosti je odobrila dve ponude za preuzimanje akcija C Marketa: od investicionog fonda Ashmore Investment Management Limited iz Londona i Radulovićeve firme Primer C, ali je zbog zabrane Trgovinskog suda i ta odluka odgođena. Slovenački maloprodajni lanac Mercator dostavio je Komisiji ponudu za C Market u avgustu 2004, ali je Upravni odbor C Marketa pozvao radnike-akcionare da ne prihvate ponudu. 

Trgovinski sud je naložio održavanje Skupštine, koje nije bilo od 2003, i u martu 2005. ovlastio Branka Pavlovića, advokata malih akcionara, da je sazove. Skupština je održana 6. avgusta 2005, ali obezbeđenje na kapiji firme nije dozvolilo ulazak Pavloviću.

Prisutni na Skupštini su odlučili da prihvate odluku o dokapitalizaciji C Marketa koju je predložila firma Novafin iz Luksemburga, vlasništvo Milana Beka, po kojoj bi se vlasnička struktura promenila na štetu radnika-akcionara.

Branko Pavlović, zastupnik malih akcionara, stupio je, kako kaže, u kontakt sa svim potencijalnim kupcima, kako bi proverio njihove ponude - nakon sastanaka sa predstavnicima Mercatora, Ashmore-a, te sa Bekom i sa Miškovićem – a nakon što su akcionari razmatrali i opciju da sami preuzmu firmu – ispostavilo se da je Miškovićeva ponuda, 300 evra po jednoj akciji, bila najveća.

Borba oko preuzimanja C Marketa na liniji Beko - Mišković stiže i do tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice (DSS). Na njegovu inicijativu, 19. avgusta 2005. je potpisan memorandum o razumevanju, plan po kome bi Radulović, Mišković i Beko trebalo da kupe akcije malih akcionara i kasnije regulišu sopstvene poslovne odnose. 

Istog dana Mercator je povukao ponudu.

Nakon što je uprava C Marketa povukla tužbu za dodelu identifikacionih oznaka za berzu, Trgovinski sud je septembra 2005. omogućio trgovinu akcijama. Komisija odobrava nastavak preuzimanja C Marketa 27. oktobra 2005, pozivom svim zainteresovanima iz prošlog kruga da obnove ponude. Javili su se Radulovićev Primer C i investicioni fond Ashmore, čija je ponuda odbijena iz proceduralnih razloga.

U decembru 2005, u skladu sa memorandumom o razumevanju, Primer C je kupio 74,5% akcija za tadašnjih 300 evra po akciji. Malim akcionarima ostalo je 2,5% akcija, a Srbiji 23%.

Mišković je na kraju postao vlasnik svih akcija kupljenih u ovoj transakciji. C Market je postao Maxi, a firma je u martu 2011. prodata belgijskom Delhaizeu, kojem su 2015. prodate i državne akcije C Marketa. 

Ovu privatizaciju istraživala je Radna grupa MUP-a za 24 privatizacije, ali je Tužilaštvo za organizovani kriminal zaključilo da nema krivičnog dela. 

Slobodan Radulović je umro u Beogradu 2014. godine, nakon što je više godina proveo u bekstvu u inostranstvu. Kao i ostali optuženi u predmetu „Stečajna mafija” prvostepeno je osuđen, a potom su optužbe protiv ostalih odbačene zbog zastare.

Postupci koje su nezadovoljni radnici pokretali pred privrednim sudovima okončani su bez uspeha za njih. 

Objavljeno 29. oktobra 2018.