Privatizacija C Marketa i prekomerna zaduženost Trudbenik gradnje su problem privatnih vlasnika privatne imovine, a ne države, dok za 100 hiljada tona šećera „viška” niko nije odgovoran. Ovo bi ukratko bio rezultat rešavanja problema u tri od takozvane 24 sporne privatizacije, koje je bilo pompezno najavljeno 2012. godine.
Situacija nije bolja ni u drugim predmetima - čak deset ih je završeno odustajanjem od krivičnog gonjenja.
Iako su se 24 slučaja uglavnom dogodila godinama ranije, aktuelizovani su dolaskom Srpske napredne stranke (SNS) na vlast, sredinom 2012. U izbornoj kampanji koju je obeležila borba između dotadašnje vlasti predvođene Demokratskom strankom (DS) i opozicije predvođene SNS-om jedan od lajtmotiva bilo je upravo preispitivanje „pljačkaških privatizacija”.
Sredinom 2012, formirana je i radna grupa Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) koja će istraživati ove slučajeve. Međutim, javnost je ostala uskraćena za podatke o formiranju i članovima radne grupe. Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) pokušao je da te podatke prikupi, ali MUP duže od deset meseci odbija da CINS-u dostavi podatke pod obrazloženjem da „nemaju takvu informaciju“.
Novinari CINS-a zatražili su intervju sa Bogdanom Pušićem, šefom grupe, ali MUP nije izdao odobrenje.
Šest godina nakon formiranja radne grupe, 12 slučajeva je došlo do suda, ali su samo četiri dobila pravosnažne presude: Veterinarski zavod, Keramika Kanjiža, Šinvoz i dva pojedinačna slučaja spornog izvoza šećera u zemlje Evropske unije (EU). U polovini ovih predmeta istrage su počele, a delimično i završene, godinama pre dolaska SNS-a na vlast.
Pravosudne institucije su ukupno okončale rad na samo polovini svih predmeta, bilo da je reč o presudama ili o obustavama istraga.
Ipak, vođstvu SNS-a nije smetalo da iskoristi 24 slučaja u borbi protiv političkih oponenata. U javnosti je stvorena slika u kojoj ključnu ulogu u razrešavanju ovih slučajeva preuzima SNS, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, uz sporednu ulogu tužilaštva i policije, i da je njihova zasluga što su slučajevi vrlo brzo rešeni.
Sporna 24 slučaja za posledicu su imali radnike koji su ostali bez posla i štetu u budžetu Srbije, pa se tako danas čak sedam preduzeća nalazi u stečaju, a sedam je neaktivno.
U identifikovanju problema u slučajevima značajnu ulogu je imao Savet za borbu protiv korupcije koji je reagovao i u vreme izbijanja problema, alarmirajući Vladu i podnoseći izveštaje MUP-u.
Istraživanje CINS-a pokazuje da se radna grupa i tužilaštvo nisu u svim slučajevima vodili onim na šta su radnici i Savet za borbu protiv korupcije ukazivali, već drugim aspektima poslovanja umešanih preduzeća.
Rezultati demantuju obećanja
U javnosti je o slučajevima „spornih” privatizacija i radu radne grupe najviše govorio Aleksandar Vučić, tadašnji prvi potpredsednik Vlade i šef Biroa za koordinaciju službi bezbednosti i ministar odbrane.
U decembru 2013. godine, Vučić je poslanicima izložio da se radna grupa bavila predmetima na koje su ukazivali Savet za borbu protiv korupcije i Evropska komisija, koja se ranije obratila Srbiji i tražila da se reše problem u privatizacijama:
„Mi time pokazujemo da smo bili spremni da se uhvatimo u koštac sa velikim i važnim slučajevima koji su imali i ne male političke konotacije nosili sa sobom, dakle, želim da vas obavestim da do nedelje, dakle, će biti završeno u potpunosti rad na ta 24 predmeta.”
Dva dana kasnije, u subotu 28. decembra, Vučić je održao konferenciju za medije na kojoj je detaljno opisao dokle se stiglo u svakom od slučajeva, odnosno na koji način su oni „rešeni“, dok su iza njega su stajali republička tužiteljka Zagorka Dolovac, ministar pravde Nikola Selaković, tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević, direktor policije Milorad Veljović i načelnik Uprave kriminalističke policije (UKP) Rodoljub Milović.
Novinari CINS-a tražili su intervju sa Aleksandrom Vučićem, koji je u međuvremenu postao predsednik Srbije. Međutim, iz njegovog kabineta su nas obavestili da predsednik zbog službenih putovanja nije u mogućnosti da razgovara u traženim terminima.
Branko Pavlović, pravnik i konsultant akcionara u jednom od 24 slučaja - C Market - kaže da je Vučić, iznoseći tvrdnje da je sve rešeno u trenutku u kojem u mnogim slučajevima nije ni započet krivični postupak, „iskrivio rad držanih organa, vršeći pritisak na policiju da moraju kako znaju i umeju da mu ispovrate nekakve svoje odluke“.
Branko Pavlović, pravnik i konsultant akcionara u jednom od 24 slučaja - C Market
U oktobru 2014. godine radna grupa MUP-a u kojoj je bilo angažovano oko 100 ljudi je rasformirana.
Neke od istraga počele su znatno pre dolaska SNS-a na vlast i formiranja radne grupe. Takva je, na primer, istraga Mobtela, koja je počela 2006. godine, kao i istrage u Keramici Kanjiža koje su počele 2004, te istrage izvoza šećera.
U vreme formiranja radne grupe i ponovnog preispitivanja ovih predmeta, tužilac za organizovani kriminal bio je Miljko Radisavljević. On je odbio razgovor za CINS, uz objašnjenje da više nije u Tužilaštvu za organizovani kriminal.
Od 24 slučaja, 12 ih je došlo do suda, ali u ovom trenutku samo četiri predmeta su zapravo dobila pravosnažne presude: Veterinarski zavod, Keramika Kanjiža, Šinvoz i dva pojedinačna slučaja spornog izvoza šećera u zemlje EU – ukupno osam osuđujućih i tri oslobađajuće presude.
U predmetu Veterinarski zavod, Dragan Đurić, vlasnik modnog brenda Zekstra, je nakon priznanja krivice osuđen na godinu dana zatvora i novčanu kaznu od 203 miliona dinara.
Iako je sam tender na kojem je Đurić kupio Zavod sporan, jer Zekstra nije ispunjavala uslove za privatizaciju ovog preduzeća, on je osuđen zbog lažnog predstavljanja investicije.
Zekstra je kupila Zavod uz pomoć Milana Pešuta, vlasnika firme Bankom, sa kojim je ušla u partnerski odnos kako bi formalno zadovoljili postavljene uslove.
Privatizacijom Keramike Kanjiža nisu se bavili ni tužilaštvo ni sud, a za poslovanje koje je dovelo do stečaja ukupno je doneto šest presuda, kojima je troje ljudi osuđeno, jedan oslobođen, protiv trojice je postupak obustavljen zbog odustanka tužilaštva, a protiv jednog jer je tokom suđenja preminuo.
U ovom trenutku, dešavanja u Azotari i Jugoremediji još su predmet suđenja. Za razliku od njih, gde se pred Višim sudom u Beogradu čitaju dokazi i saslušavaju svedoci, suđenje u predmetu ATP Vojvodina nije ni počelo: prvi glavni pretres bio je zakazan za 13. jun 2016. godine, ali do danas nijedno suđenje nije održano. Prema uvidu CINS-a u predmet, ročišta su uglavnom odlagana zbog nedolaženja Ilije Devića, koji je kupio ATP.
Protiv Olivera Dulića, bivšeg ministra i prvooptuženog u predmetu Nuba invest, kampanja u medijima krenula je nekoliko meseci pre same optužnice. Ona je podignuta 2013. godine, a Viši sud u Beogradu je četiri godine kasnije doneo osuđujuću presudu. Međutim, Apelacioni sud ju je poništio i postupak vratio na ponovno suđenje.
CINS je već pisao o brojnim odlaganjima suđenja u predmetu Jugoremedija, između ostalog i zbog toga što je prvooptuženi Jovica Stefanović - Nini na dan suđenja umesto u sud otišao kod zubara.
U četiri predmeta – Sartid, Kompanija Novosti, Uticaj na medije i Prosveta - istraga i dalje traje, a u 10 predmeta tužilaštvo je utvrdilo da nema krivičnog dela i obustavilo istragu: C Market, Autoput Horgoš-Požega, Delreal 1, Mobtel, Nacionalna štedionica, Zavod za promet i plaćanje (ZOP), Šinvoz, Telekom, Trudbenik i u slučajevima izvoza šećera u EU.
Za sedam slučajeva problem je nastao u periodu 2000-2003, u vreme vlasti DOS-a, deset u periodu 2004-2007, u vreme vlasti DSS-a, šest u periodu 2008-2012, za vreme vlasti DS-SPS, a jedan još tokom ’90-ih u vreme vlasti SPS-a.
Među glavnim akterima u slučajevima bili su Miroslav Mišković, Milan Beko, Nebojša Ivković, Dragan Kopčalić, Miodrag Kostić i drugi biznismeni.
U nastavku sledi prikaz nekih od slučajeva.
Niko nije odgovoran za 100 hiljada tona nelegalno uvezenog šećera
Srbija je zemlja sa prirodnim mogućnostima za proizvodnju šećerne repe, a još početkom 2000-ih zainteresovani da investiraju u ovu oblasti procenili su da bi u proizvodnji šećerne repe moglo biti angažovano čak 5.000 radnika.
EU je u septembru 2000. otvorila tržište za proizvođače šećera sa područja Srbije i Crne Gore, dozvoljavajući privrednicima da izvoze po preferencijalnom sistemu – bez restriktivnih mera i carinskih opterećenja.
Sredinom 2001. krenuo je prvi značajniji izvoz, a već u maju 2002. iz EU upozoravaju na to da se odnos uvezene i izvezene robe i one koja je u tom trenutku mogla biti proizvedena u Srbiji i Crnoj gori drastično razlikuje.
Savet za borbu protiv korupcije je sumnjao je da su firme ostvarivale dvostruku zaradu tako što je šećer iz EU uvožen po subvencionisanim cenama, a potom prepakivan i lažno deklarisan izvožen u EU po povlašćenoj bescarinskoj tarifi. Savet, ali i Vladan Begović, direktor Uprave carina, zaključili su da je u periodu od 2001. do 2003. ilegalno uvezeno oko 100 hiljada tona šećera.
Izvor: Uprava carina(Uvoz/Izvoz 1.1.2001. do 2.5.2003), dopis Vladana Begovića Savetu za borbu protiv korupcije
Srbiji je preferencijalni status ukinut u maju 2003, a zabrana je trajala sve do avgusta 2004. godine.
Iz EU su ukazivali na malverzacije, ali vlast koju su činile stranke okupljenje oko Demokratske stranke, tadašnji DOS, nalazila je opravdanja za odsustvo konkretnih akcija i istraga.
Delegacija Evropske kancelarije za suzbijanje prevara (OLAF) u novembru 2002. godine došla je u Srbiju sa ciljem da izvrši kontrolu šećera koji je iz EU uvezla kompanija MK Commerce, ali i šećera koji je u EU izvezla zemljoradnička zadruga Panoninvest, registrovana na istoj adresi kao MK Commerce.
Vlasnik MK Commerce-a je biznismen Miodrag Kostić, koji je tokom privatizacionog procesa kupio četiri šećerane – Jedinstvo, Jugozapadna Bačka, Donji Srem i Bačka. Jedan od suvlasnika Panoninvesta, ugašenog 2006, je bio Srdan Ilin, tadašnji direktor MK Commerce.
Prema podacima Uprave carina, najveći uvoznik šećera u Srbiju bio je upravo MK Commerce, dok je ova firma bila među tri najveća izvoznika.
Iz OLAF-a su utvrdili da je uz svaku deklaraciju MK Commerce-a priložen atest, ali nije proverena njegova autentičnost niti poreklo izvezenog proizvoda. MK Commerce je odbio zahtev OLAF-a da im dostavi listu kupaca, što je onemogućilo dalju kontrolu proizvoda koje je ova firma uvezla.
Novinari CINS-a su analizirali transakcije MK Commerce u periodu od dobijanja preferencijalnog statusa do suspenzije.
Izvor: Ministarstvo unutrašnjih poslova, Izveštaj o izvršenim proverama u vezi sa uvozom i izvozom šećera 2001-2003
U period od početka 2000. do kraja 2003. godine, MK Commerce je uvezao skoro 48 hiljada tona, a izvezao nešto više od 63 hiljade tona. Šećerana Bačka, u vlasništvu MK Commerce, izvezla je skoro 26 hiljada tona. MK Commerce i šećerane u njegovom vlasništvu izvozile su i prodavale šećer za druge kompanije iz Srbije, ali i otkupljivale šećer.
Iako je prošlo više od 15 godina, do danas niko nije osuđen. Istraga MUP-a u ovom slučaju vođena je 2004. godine, nakon pisanja Saveta za borbu protiv korupcije.
Prema izveštaju MUP-a iz jula 2004. godine, podneto je ukupno 17 krivičnih prijava protiv 16 osoba koje su se nezakonito bavile trgovinom šećerom. Među njima su i odgovorna lica preduzeća Voćar Lutka, Grand Commerce, Orbita, Interfrigo i MK Commerce, kao i četvorica carinika.
Prema informacijama koje je CINS prikupio, potencijalne malverzacije prilikom izvoza šećera u domaćim tužilaštvima nisu istraživane kao jedan predmet, već su se prijave i optužnice odnosile na pojedinačne slučajeve. Prikupljeni podaci pokazuju da su vođena samo dva sudska postupka protiv odgovornih lica u firmama MK Commerce i Voćar lutka, u kojima je doneta odluka o odbačaju optužnice, odnosno oslobađajuća presuda.
U maju 2004. godine, MUP je podneo krivičnu prijavu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv Ilin Srdana, tadašnjeg generalnog direktora MK Commerce, zbog sumnje da je izvezao u EU 1.501 tonu šećera u vrednosti od 1.110 maraka za tonu, koji je prethodno uvežen po nabavnoj ceni od 550 maraka po toni, uvećanoj za zavisne troškove, a carini je lažno predstavljeno da se radi o šećeru domaćeg porekla.
Krivična prijava podneta je i protiv Vesne Marjanović, fakturiste u istom preduzeću, zbog sumnje da je falsifikovala službene isprave tako što je sačinjavala duple fakture. MUP je u kontroli utvrdio da je na fakturama prema domaćim kupcima ITM i ISD naznačeno da im je prodat uvozni šećer kompanije Unitrade, dok su im ispostavljane fakture sa istim datumom i brojem u kojima je naznačeno da se radi o šećeru domaćeg porekla iz kompanije Crvenka, koja je u tom periodu bila najveći izvoznik.
OLAF je tokom kontrole utvrdio da je prodaja proizvoda MK Commerce često obavljana preko ofšor kompanije Uniontrade sa Britanskih Devičanskih Ostrva.
Protiv Ilina i Marjanović je u decembru 2005. podignuta optužnica, a u decembru 2008. sud je odbacio presudu nakon što je tužilac odustao od daljeg gonjenja zbog nedostatka dokaza.
U junu 2004, MUP je podneo još jednu krivičnu prijavu protiv Ilina, kao generalnog direktora MK Commerce, i Kostića kao izvršnog direktora i osnivača firme Maxwell Atlantic, zbog sumnje da su zloupotrebili službeni položaj prilikom kupovine opreme za preradu šećerne repe od hrvatskog preduzeća Belje, čime su napravili devizne zalihe.
Za Kostićem je u maju 2004. raspisana i poternica, a uhapšen je sredinom juna na granici Hrvatske i Crne Gore, jer se nije odazvao na poziv na saslušanje.
Oni su napravili dogovor da Maxwell Atlantic kupi opremu od preduzeća Belje, a zatim je po višoj ceni proda MK Commerce-u. Ofšor kompanija Maxwell Atlantic osnovana je u okrugu Kolumbija u SAD-u, a osnivači su Kostić i njegova majka.
U januaru 2006. tužilaštvo u Novom sadu je podiglo optužnicu protiv Ilina i Kostića, a u novembru 2008. tužilac je odustao od krivičnog gonjenja zbog nedostatka dokaza.
Okružni sud u Novom Sadu, u avgustu 2004, pokrenuo je istragu protiv Dušana Vukčevića jer je kao v.d generalnog direktora Naftne industrije Srbija (NIS) zabranio raspolaganje šećerom iz šećerana Donji Srem i Jugozapadna Bačka, koje su bile dužnici NIS-a.
Prema tvrdnjama tužilaštva, nakon prodaje šećerana MK Commerce-u taj šećer je prodat na tržištu EU po preferencijalnom statusu, te je time NIS oštećen za 6,9 miliona evra. Protiv Vukčevića je podignuta optužnica u novembru 2007. zbog zloupotrebe službenog položaja. U aprilu 2013. oslobođen je optužbi, a presuda je postala pravosnažna godinu dana kasnije.
Tužilac je u ovom postupku tvrdio da je Vukčevića podstrekavao Miodrag Kostić. Protiv njega je pokrenuta istraga u junu 2005, a u novembru 2007. tužilaštvo je odustalo od krivičnog gonjenja.
Nevidljiva ruka tržišta
Istraga privatizacije C Marketa jedan je od primera za suprotne stavove policije, Saveta za borbu protiv korupcije i Tužilaštva za organizovani kriminal.
C Market, lanac prodavnica robe široke potrošnje, prodat je 2005. godine firmi Primer C, čiji je formalni vlasnik bio Slobodan Radulović, ali su ga finansijski podržali biznismeni Miroslav Mišković i Milan Beko. Problemi sa privatizacijom počeli su još 2003. godine, jer je Radulović, istovremeno direktor C Marketa, blokirao izlazak akcija na berzu. Manjinski akcionari su se organizovali i borbu vodili uz konsultanta Branka Pavlovića.
U avgustu 2005. situacija je bila takva da su Beko i Radulović bili su na jednoj, a Mišković na drugoj strani. Problemi su rešeni na inicijativu tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice, dogovorom ove trojice o tome da će akcije malih akcionara kupiti za cenu od 300 evra. Na kraju je Mišković, odnosno njegova firma Delta, postao vlasnik svih akcija malih akcionara.
dulović bili su na istoj strani, ali ali ja stvarno ne volim da kopiram, posebno ne sopstevene rečenice, imam toliko kreativnos
Izvor: Memorandum o razumevanju iz 2005. godine
Savet je svoj izveštaj o ovom slučaju Vladi dostavio 1. oktobra 2007. godine. Pripadnici MUP-ove radne grupe su se ovim predmetom bavili više meseci, da bi 29. avgusta 2013. u prostorijama Tužilaštva za organizovani kriminal bio održan sastanak, nakon kog je tužilac odlučio da nema krivičnog dela, uprkos navodima policije.
Zamenik tužioca je, kako sam navodi u službenoj belešci, na ovom sastanku inspektorima ukazao na „ključne nedostatke i pogrešne zaključke izvedene na osnovu prikupljene dokumentacije”. Na primer, smatrao je da nije ispravan zaključak da je način preuzimanja većinskog paketa akcija u suprotnosti sa tada važećim zakonima, iako trgovina akcijama nije obavljena preko berze.
Kada je reč o dogovoru između Radulovića, Beka i Miškovića, Savet je u izveštaju naveo da „zabrinjava činjenica da je dogovor iniciran i utvrđen sa namerom da se ograniči tržište putem eliminacije konkurenata, da se tržište podeli, te da se fiksira kupoprodajna cena akcija”.
U izveštaju MUP-a navedeno je da je sporazumom dogovoreno preuzimanje većinskog paketa akcija (…) „po uslovima i cenama koje je Delta odredila”, da je „suspendovano slobodno tržište na kom bi se utvrdila tržišna cena akcija C marketa” i da je kao jedini učesnik u preuzimanju akcija određen Primer C, inače firma Slobodana Radulovića.
Zamenik tužioca je bio drugačijeg stava, navodeći da se memorandum može tumačiti samo kao strategija ponuđača za otkup akcija od manjinskih akcionara, a ne kao dogovor da se suspenduje slobodno tržište na kojem bi se utvrdila tržišna cena akcija C marketa.
Nekadašnji sekretar u Savetu za borbu protiv korupcije Ivan Zlatić kaže za CINS da je ponuda Primera C, koja se dogodila na početku ovog preuzimanja, izmenjena po sadržaju u odnosu na prvu ponudu ove firme iz 2004, ali je formalno ostala ista.
„Nema drugi cilj taj sastanak i sporazum koji je napravljen na tom sastanku nego da se spasi ponuda Primera C. I da je ojača. Oni se zato sastaju. Nije to nikakav strateški dokument. Oni se sastaju zbog toga kako će u periodu kad je preuzimanje zaustavljeno da ojačaju jednu ponudu da kada se odmrzne preuzimanje – ona pobedi”, kaže Zlatić.
Radna grupa MUP-a konstatovala je i da je stvoren ambijent koji je uslovio formiranje mišljenja i donošenje odluke akcionara da je ponuđena cena od oko 300 evra po jednoj akciji jedina moguća i najpovoljnija i da ukoliko se ta cena ne prihvati u tom slučaju neće biti druge šanse, što je uslovilo da akcionari odluče da akcije prodaju po ovoj ceni.
Tužilaštvo je, sa druge strane, smatralo da je nejasno na šta se misli kada se kaže „stvoreni ambijent“ kao i da se većina akcionara „osetila prevarenim“ tek 2008. godine, kada su na drugom suđenju čuli svedočenje Branka Pavlovića.
U razgovoru sa novinarima CINS-a Pavlović je rekao da ne zna na šta se to odnosilo: „Ta ideja da su bili prevareni je potpuno besmislena (…) Sedeli smo svi zajedno, sve opcije smo gledali.“
Zamenik tužioca je više puta ponovio je da su sve što se dogodilo u vezi sa cenom akcija zapravo odredili sami akcionari: „Ono što je realizovano je zapravo preuzimanje akcija od manjinskih akcionara po ponudi koja je u tom trenutku bila najbolja ponuda na tržištu i od strane preduzeća koje je u tom trenutku obezbedilo novac za taj poslovni poduhvat.“
Nećemo da se mešamo
Slično kao kod C Marketa se dogodilo i prilikom odluke o predmetu Trudbenik gradnja, gde je takođe zaključeno da nema elemenata krivičnog dela. U odluci Tužilaštva istaknuto je da se uglavnom radi o privatnom firmama ili privatnoj imovini, te su to problemi koje bi vlasnici trebalo da rešavaju međusobno.
Specifičnost privatizacija kakva je bila ona u Trudbenik gradnji je u tome što je Agencija za privatizaciju u tom postupku bila samo punomoćnik, dok je firmu zapravo prodalo matično preduzeće – Trudbenik KGM. Ipak, to nije smelo da bude argument da Agencija za privatizaciju, nakon što je u postupku kontrole utvrdila kršenje ugovora, ne raskine ugovor, smatrao je Savet za borbu protiv korupcije.
Ubrzo nakon kupovine Trudbenika, novi vlasnik, firma Monterra, počela je da otpušta radnike i ugrozila kontinuitet poslovanja. Godinu i po dana posle privatizacije, preduzeće je, prema izveštaju Agencije za privatizaciju, imalo 120 zaposlenih, od 556 koliko ih je bilo u trenutku prodaje.
Savet za borbu protiv korupcije smatrao da je Agencija za privatizaciju svojim odbijanjem da kontroliše privatizaciju, omogućila Monterri kršenje ugovora o kupoprodaji firme, čime je pričinjena velika šteta preduzeću i zaposlenima.
Izveštaj Radne grupe MUP-a dostavljen je Tužilaštvu za organizovani kriminal 20. decembra 2013. godine, a tri dana kasnije zamenik tužioca je doneo službenu belešku u kojoj je konstatovao da u svemu što se u ovoj firmi dogodilo nema elemenata krivičnog dela.
Prema belešci zamenika tužioca, u policijskom izveštaju je pisalo i da će način trošenja kreditnih sredstava u firmi Monterra biti dalje proveravani „s obzirom da krediti nisu vraćeni, a da je založena imovina preduzeća Trudbenik gradnja“, kako bi se utvrdilo da li je oštećena i država, kao poverilac. Ipak, stav Tužilaštva bio je da dešavanja u preduzeću Monterra nisu predmet provere u kontekstu privatizacije, jer se radi o odnosima privrednih subjekata i banaka.
Tužilaštvo je zaključilo da je ceo postupak prodaje ovog preduzeća bio pod nadzorom nadležnih institucija i da je bio po zakonu kao i da „nije bilo moguće pronaći dokaze o eventualnom uticaju kupca, tj. vlasnika preduzeća Monterra, na rad Agencije za privatizaciju, konsultanta Delloite i Upravni odbor preduzeća KMG Trudbenik.“
Zbog nagomilanih dugova i blokade računa, nad Trudbenik gradnjom je u aprilu 2011. godine pokrenut, a krajem iste godine i završen stečaj i firma od tada ne radi. Ipak, problemi radnika nisu okončani: neki od njih suočeni su sa dramatičnim pretnjama iseljenja iz prostora u kojima žive, zbog sudskih postupaka koje je Monterra pokretala protiv njih.
Radnici sa kojima su novinari CINS-a pričali rekli su da im je smeštaj bio prelazno rešenje dok ne dobiju stanove, firma je privatizovana, a novi vlasnik je odmah rešio da ih istera.
„Nudili su mi neku otpremninu, ali ja nisam htela da uzmem. Zbog te jedne sobe. Ako uzmem pare, izbaciće me... gde ću?“, rekla je novinarki CINS-a jedna od dugogodišnjih radnica, čiji identitet ne otkrivamo zbog njenog straha da ne izgubi sadašnji posao.
