Mozaik od bež, crvenih i plavih trouglova na beloj podlozi keramičkih pločica postavljen je u maju 2018. godine na veliki zid Cvetnog trga u Beogradu. Novu gradsku umetničku minijaturu, kako ju je opisao tadašnji gradski menadžer Goran Vesić, izradila je firma Square Affair.
Square Affair je od aprila meseca novo ime 38 godina stare fabrike keramičkih pločica Keramika iz Kanjiže.
Više od trećine ove firme bilo je u državnom vlasništvu do 2002, nakon čega je Keramika prešla dug put očaja dok se nije zaustavila na aktuelnim vlasnicima, firmama Enliven Holding Limited sa Kipra i Deneza M Inženjering iz Beograda. Biznismen Milan Beko bio je član Nadzornog odbora Deneze M od marta 2012. do aprila 2016, a zastupao je jednog od posrednih vlasnika ove firme – Ladrernu BV - u postupku privatizacije C Marketa.
Godine svađa, fizičkih obračuna, blokada fabrike, suđenja, nelegalnog trgovanja akcijama, nekoliko promena imena i višegodišnje ćutanje države na zloupotrebe, snašle su fabriku nakon privatizacije. Između ostalog, posle dugogodišnjih sukoba suvlasnika i njima naklonjenih direktora, fabrika je zbog dugova pala u stečaj 2007. godine, a firme koje su do tada sa Keramikom sklapale sporne ugovore pojavile su se kao najveći poverioci. Sporni ugovori su sklapani čak i u stečaju.
Tokom godina, pred sudovima su se našle krivične prijave i tužbe advokata sukobljenih direktora, pritužbe na rad pravosudnih i državnih organa i krivične prijave za štetno poslovanje između 2003. i 2010. godine. Na osnovu njih donete su brojne presude, ali nijedan postupak nije pokrenut kako bi se ispitala privatizacija fabrike.
Bivši radnici su odbili da pričaju sa novinarkama Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS).
Nezakonita prodaja akcija
Uz veliki izvoz i - kako za sebe kažu - poštovanje svih domaćih i evropskih standarda kvaliteta, Keramika iz Kanjiže je duže od dve decenije pre prodaje uspešno proizvodila pločice. Sa oko 300 radnika i kapitalom procenjenim na 123 miliona dinara (41.129 akcija), Keramika je u oktobru 2002. dobila nove suvlasnike. Tada je država, putem javne aukcije na berzi, prodala firmi Keramika Metal-coop 35,6% svog udela, za nešto manje od 154 miliona dinara. Vlasnik firme Keramika Metal-coop je bio Milan Lukić.
Neposredno nakon kupovine, Keramika Metal-coop pokušala je da van berze proda polovinu akcija Živoradu Vojinoviću, suvlasniku firme Mikend iz Šapca, koji je prethodno i sam bio ponuđač na javnoj aukciji. Nakon potpisivanja ugovora o kupoprodaji i njegove overe na sudu, problem se pojavio kada su iz Keramike tražili Agenciji za privatizaciju da Vojinovića upišu u registar.
Agencija je kroz dve nedelje zabranila svako dalje raspolaganje akcijama u vlasništvu Keramike Metal-coop, zbog kredita koji je ova firma uzela od Komercijalne banke kako bi kupila akcije Keramike. Istim akcijama je garantovala da će vratiti kredit. S obzirom na to da promet akcija nije išao preko berze, kasnije su iz Agencije odbili da upišu Vojinovića kao vlasnika.
Takva odluka nije zaustavila trgovanje akcijama. Sredinom novembra 2002. Skupština Keramike donela je odluku da poveća kapital preduzeća uvođenjem novih 13.000 akcija, vrednosti 39 miliona dinara, koje su planirali da prodaju. Nove akcije kupuje upravo Živorad Vojinović, koji tako preuzima 24% vlasništva. Na ovaj način je prikriveno vanberzansko trgovanje akcijama, a Agencija je prihvatila prodaju.
Prema Zakonu o tržištu hartija od vrednosti, promet akcijama van berze nije dozvoljen.
Akcionari Dukai Ferenc, Stevan Knežević i Endre Sorad, zajedno sa firmom Metal-Coop, podneli su u novembru 2004. tužbu Trgovinskom sudu u Beogradu. Oni su naveli da je Vojinović nakon sticanja akcija „počeo da vrši protivzakonite pritiske na male akcionare da mu putem vanberzanske trgovine, a kroz ugovor o poklonu, prenesu svoje akcije kako bi stekao većinski paket”. Tužbu je u njihovo ime podneo advokat Oliver Glišić.
Glišić je za CINS objasnio da je Vojinović prethodno izneverio dogovor sa Lukićem da podele novih 13.000 akcija: „Lukiću njegov partner nije u skladu sa dogovorom omogućio kupovinu srazmernog dela novih akcija, kako se ne bi remetio (vlasnički) odnos, iako je to bilo definisano njihovim dogovorima”.
Nakon više obraćanja Keramici da stavi van snage Vojinovićevo „nedozvoljeno raspolaganje akcijama”, u maju 2004. godine ovi akcionari su odustali „nakon što je nastao problem u poslovanju fabrike i spor oko legitimiteta i odnosa vlasništva nad akcijama kod ovog pravnog lica”. Tužbom su tražili poništaj ovih ugovora, kao i da se ne menja vlasnik nad spornim akcijama.
Paralelno sa borbom oko utvrđivanja vlasništva nad prodatim akcijama, Keramika se suočava sa dugogodišnjim i čestim promenama direktora - koji su bili u stalnom konfliktu. Uz Živojinovića se svrstao jedan od direktora, Mikloš Abel. Njegov imenjak – Mikloš Bata, koji je bio prvi direktor nakon privatizacije – svrstao se u tabor Milana Lukića, vlasnika Keramike Metal-coop. Paralelno se vodi i borba za imovinu fabrike.
Novinarke CINS-a su pokušale da stupe u kontakt sa Živoradom Vojinovićem, ali nam je njegov poslovni partner u firmi Mikend rekao da je u Rusiji.
Čekajući rešenje
U Keramici Metal-coop su u jednom trenutku tražili da se upišu kao vlasnici polovine od 13.000 Vojinovićevih novih akcija jer su ih oni platili. O tome su obavestili Ministarstvo privrede, koje se obratilo Centralnom registru depoa i kliringa hartija od vrednosti (CRHOV), a koje je početkom godine od Agencije preuzelo nadležnost nad upisom akcija.
U dopisu Agenciji, koja je izvršila spornu promenu, CRHOV je naveo da „postoje indicije da je deo vlasništva nad akcijama preduzeća Keramika stečen mimo zakona” zbog čega je Beogradska berza obustavila trgovanje akcijama Keramike na šest meseci.
U februaru 2005. direktor Mikloš Bata i Keramika su kao vlasnika 6.500 akcija, umesto Vojinovića, odlučili da upišu Keramiku Metal-Coop. Agencija je isprva savetovala sudsko poravnanje na osnovu čega bi CRHOV mogao da napravi takvu promenu. Keramika Metal-coop nije posustala, već je nastavila da traži izmenu, do kraja 2005. godine. Jedan od argumenata je bio da pravnica Mirjana Varga, koja je ranije tražila da se upišu sve akcije Vojinoviću, nije ovlašćeni zastupnik, već je to direktor Mikloš Bata.
U odgovoru na ovaj argument, u maju 2005, Agencija je Keramici Metal-coop tražila da dostavi dokaze o vlasništvu nad 13.000 akcija - ovog puta od ovlašćenog lica. Negodujući, jer se to traži od njih koji su „u agoniji, gde se direktori menjaju svakih 10 dana, policija interveniše, radnici podeljeni u dva tabora već godinu dana”, iz ove firme su pitali zašto se namerno odugovlači, čime se nanosi „nenadoknadiva šteta preduzeću”.
O agoniji u Keramici do tada je obavešteno nekoliko sudova i Republičko javno pravobranilaštvo, kao i ministar privrede Predrag Bubalo, ali CINS nije došao u posed dokumentacije koja bi pokazala da je bilo reakcije. Agencija za privatizaciju je i dalje čekala na sud da reši problem.
Nakon desete žalbe te godine, u novembru 2005, Keramika Metal-coop, tužila je Keramiku na čelu sa direktorom Mikloš Batom. Keramika je priznala krivicu i, manje od mesec dana od podnošenja tužbe, Trgovinski sud u Novom Sadu presudio je u korist Keramike Metal-coop, odnosno da na njih treba da se upiše 6.500 akcija.
Presuda je postala pravosnažna početkom juna 2006, ali je trgovina akcijama Keramike, po nalogu Komisije za hartije od vrednosti, privremeno obustavljena 30. juna, sve do 31. decembra 2006. kada su akcije isključene sa tržišta Berze. U međuvremenu niko nije podneo zahtev za njihovo ponovno uključenje.
Početkom oktobra, nepune četiri godine od prve nelegalne trgovine akcijama, Agencija je poslala novi dopis Keramici Metal-coop, u kome navodi da se od nje više ne traži da unese ispravku greške već nezakonitu transakciju, i dalje tvrdeći da nije nadležna za izmene.
Oružjem na fabriku
Sukob radi prevlasti u Keramici godinama je tinjao. Mikloš Bata (na strani Milana Lukića) i Mikloš Abel (na strani Živorada Vojinovića) smenjivali su se na funkciji, praveći podelu i među radnicima.
Dok su Lukić i Bata tražili poništaj ugovora o vanberzanskoj prodaji akcija Vojinoviću, a potom i polovinu njegovih akcija, Vojinović je tokom 2004. podneo tri krivične prijave protiv njih dvojice i Lukićevog sina Ranka, predsednika Upravnog odbora Keramike, ali bez epiloga.
Među optužbama se navodi da su samo firme povezane sa Lukićem mogle da posluju sa Keramikom i to po povlašćenim uslovima, jer su pored dugačkog roka za otplatu robe dobijale i ogromne popuste. Za to vreme, kako je naveo Vojinović, Lukićeva Keramika Metal-coop je dugovala oko 4,5 miliona evra Keramici, a Lukić je postao jedini izvoznik Keramikine robe u inostranstvo. Praksa sklapanja ugovora na štetu firme se nastavila i naredne dve godine, pa su tako zaključivani i ugovori o zakupu koji su stavljali svu imovinu i radnike Keramike u službu zakupaca, najpre povezanih sa Lukićem, a potom i sa Lukom Beograd. Vojinović je prijavio i da se mimo njegovog znanja deo proizvodne hale Keramike prodavao bezrazložno i u bescenje, po ceni kvadrata od 89 evra, sa mogućnošću da se smanji za 70%.
U međuvremenu se direktor promenio i Mikloš Abel je krajem avgusta 2004. preuzeo funkciju. Samo mesec dana kasnije, bio je primoran da napusti fabriku, nakon što su Lukići i Bata, uz naoružane pripadnike privatnog obezbeđenja, nasilno ušli u fabriku. Usledila je 23-dnevna blokada fabrike.
Lukići i Bata su 19. oktobra napustili fabriku. Do tada su odneli veliki broj keramičkih pločica i druge opreme u vrednosti iznad 413 miliona dinara (procena sledeće uprave), što je opisano u trećoj Vojinovićevoj krivičnoj prijavi. Iz firme su, kako je u prijavi navedeno, odneli i poslovne knjige, pečate, pet automobila, četiri viljuškara, računare, telefone, satelitski prijemnik, pa čak i kablove.
Nakon što se Abel vratio u fabriku, uprava pod njegovom kontrolom je apelovala na tužilaštvo i policiju da traže vraćanje robe i kazne počinioce. To se nije dogodilo. O dešavanjima u Keramici obavešteni su Odbor za bezbednost Narodne skupštine, premijer Vojislav Koštunica, ministar pravde Zoran Stojković, ministar privrede Predrag Bubalo i ministar policije Dragan Jočić.
CINS nije došao u posed dokumentacije koja bi pokazala da je neko od njih tada reagovao.
„Sve je ovo nažalost rezultiralo uvodjenjem stečaja u fabriku, u odsustvu svakog dogovora akcionara o načinu izlaska iz krize”, naveo je u svom odgovoru CINS-u Lukićev advokat Glišić
Kupovina iz stečaja
Fabrika nije imala sreće ni kasnijih godina. Da bi se vratio dug Vojinovićevoj firmi Mikend popisana je imovina Keramike i u više navrata je bezuspešno pokušana njena prodaja.
Tokom 2005. i 2006. godine sklapani su novi, potencijalno štetni ugovori, koje je uglavnom potpisivao Bata Mikloš kao direktor Keramike. Firme povezane sa Milanom Lukićem, od kojih su neke imale vlasništvo i u of šor zonama, zaključivale su ugovore o zakupu sa Keramikom i na taj način koristile sve njene kapacitete. U ugovorima se nalazila i odredba kojom se za sve eventualne sporove, umesto suda, smatrala nadležnom Privredna komora Srbije.
U septembru 2006, tadašnji zastupnik Keramike, Dukai Ferenc, potpisao je ugovor o zakupu sa firmom Nil keramika iz Beograda, kojim je Nil keramika dobila na korišćenje fabriku. Skoro dva meseca kasnije, Nil keramika pravi ugovor sa firmom Stadlux Realestate i zadužuje se kod nje. Firma Stadlux Realestate kupila je i deo akcija Večernjih novosti, tokom privatizacije u kojoj je učestvovao i biznismen Milan Beko.
Nil Keramika je takođe preuzela dug od oko pet miliona dolara i 3,5 miliona evra koji je Keramika Kanjiža imala prema Panonskoj banci iz Novog Sada. Tako je, kada je u februaru 2007. Vojinovićeva firma Mikend tražila pokretanje stečaja nad Keramikom, Nil keramika postala jedan od poverilaca.
Međutim, Nil Keramika je prepustila svoja potraživanja Luki Beograd. Zahvaljujući tome će Luka biti poverilac u stečajnom postupku Keramike, što će joj omogućiti da ima predstavnika u odboru poverilaca, da učestvuje u donošenju odluka i da prva dobije novac nakon prodaje firme. Dve godine ranije, belgijska firma Worldfin kupila je većinski paket akcija Luke, a kasnije se ispostavilo da su iza kupovine stajali Milan Beko i Miroslav Mišković.
Za stečajnog upravnika Keramike postavljen je Stevan Moldovan, koji je nastavio da u ime fabrike sklapa sporne ugovore. Na osnovu dotadašnjih ugovora o zakupu, firme povezane sa Milanom Lukićem su kao poverioci potraživale imovinu Keramike.
U januaru 2007. osnovana je firma Keramika Kanjiža Plus. Osnivači, sa po 50% udela, bili su Luka Beograd i firma Zodufin, a zastupnik je bio Ranko Lukić, sin Milana Lukića. Zodufin je bio jedan od poverilaca Keramike.
Kada je pokrenut stečaj, na snazi je bio ugovor o zakupu između Keramike i Zodufina. Međutim, 1. maja 2007. Zodufin je obavestio stečajnog upravnika da neće od Keramike tražiti ništa po osnovu raskida ugovora „pod uslovom da preduzeće zaključi ugovor o zakupu istih fabričkih kapaciteta sa preduzećem Keramika Kanjiža Plus”.
Nedugo zatim, Keramika Kanjiža Plus i Keramika Kanjiža zaključuju ugovor prema kom Keramika Kanjiža Plus zakupljuje sve fabričke kapacitete - opremu, mašine i poslovni prostor. Sve što se od tog trenutka proizvelo nosilo je logo Keramike Kanjiža Plus.
Stevan Moldovan nije odgovorio na pitanja novinara CINS-a o ovim ugovorima.
Dug Keramike prema Luki Beograd iznosio je blizu 600 miliona dinara. Po osnovu prava prioriteta preuzetih od Nil Keramike, Luka 2008. godine prva u stečaju namiruje dug, uz isplatu više od 410 miliona dinara.
Stečaj Keramike je okončan u junu 2012, do kada je Luki Beograd vraćen najveći deo duga.
U martu 2009. Keramika Kanjiža Plus otkupila je imovinu Keramike za 452,2 miliona dinara, u okviru koje se nalazi osam parcela, 14 objekata, postrojenja i oprema u vrednosti od oko 31,5 milion dinara, kao i krediti i ostala potraživanja. Keramika Kanjiža Plus promenila je ime u Keramika Kanjiža u februaru 2012, a od aprila 2018. nosi ime Square Affair. U međuvremenu, višestruke promene u vlasništvu dovele su do toga da su današnji vlasnici Enliven Holding Limited sa Kipra i Deneza M iz Beograda.
Vlasnici firme Deneza M Inženjering su holandska Laderna BV (preko beogradske firme Ladinvest) i kiparska firma Agratic, direktno i preko trećeg suvlasnika – firme Deneza Invest. Milan Beko je u Denezi M bio član Nadzornog odbora u periodu od marta 2012. do aprila 2016, a prilikom privatizacije C Marketa (još jedan od 24 slučaja) zastupao je firmu Laderna BV, koja je bila učesnik u tom procesu.
Mozaik na Cvetnom trgu koji je izradila firma Square Affair
Prilikom otvaranja murala na Cvetnom trgu Goran Vesić najavio je nastavak saradnje Grada i Keramike: „Cvetni trg je samo jedan od projekata koje smo dogovorili u okviru Square affair i Beograda. Dogovorena je izrada murala koji će krasiti jedan od najprometnijih prolaza u centru grada”
Presude protiv rukovodilaca Keramike
Keramika iz Kanjiže bila je predmet istrage radne grupe Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije (MUP), koja je radila na 24 sporne privatizacije. Kao rezultat, MUP je u 2013. podneo tri izveštaja Tužilaštvu za organizovani kriminal, koje ih je prosledio Apelacionom javnom tužilaštvu u Novom Sadu. Apelaciono tužilaštvo ih je dalje slalo nižim tužilaštvima, radi uvida i ocene da li je nešto od prikupljenih podataka potrebno združiti u postojeće krivične predmete, ali nove optužnice nisu podizane. To znači da za način na koji je fabrika privatizovana nije bilo optužnica, ali je za loše poslovanje firme do stečaja doneto šest presuda.
Milan Lukić i Mikloš Bata, kao akcionar, odnosno direktor Keramike, dva puta su pred Osnovnim sudom u Senti, zajedno, osuđeni zbog utaje poreza i zloupotrebe ovlašćenja u privredi, u julu 2015. i januaru 2016. godine. Bata je dobio dve godine i mesec dana zatvora, odnosno pet uslovno i novčanu kaznu od 100.000 dinara. Lukić je osuđen na godinu i sedam meseci zatvora, uslovno na četiri godine i takođe na novčanu kaznu od 100.000 dinara.
Mikloš Bata je pred istim sudom osuđen i 2015, na šest meseci zatvora, uslovno dve godine, i novčanu kaznu od 10.000 dinara zbog poreske utaje u Keramici. Za isto krivično delo, osuđen je i presudom Osnovnog suda u Subotici, na zatvorsku kaznu od jedne godine i 10 meseci, uslovno pet godina i novčanu kaznu od 800.000 dinara. U junu 2016, nevezano za Keramiku, osuđen je na godinu dana kućnog zatvora zbog krijumčarenja ljudi.
Milan Lukić je bio član Gradskog veća Smedereva, ispred svoje grupe građana Koalicija za bolje Smederevo, dve godine pre nego što je u decembru 2015. dao ostavku na Fejsbuku – nakon što je Agencija za borbu protiv korupcije dala preporuku za njegovo razrešenje jer je kao član Gradskog veća nameštao poslove sinu Marku Lukiću. On je 2016. osuđen i na 10 meseci kućnog zatvora i pola godine zabrane upravljanja motornim vozilom, ali je ta presuda ukinuta i postupak je vraćen na početak.
Ranko Lukić, drugi sin Milana Lukića, osuđen je u oktobru 2015. na zatvorsku kaznu od jedne godine (uslovno tri) zbog zloupotrebe ovlašćenja u privredi u vezi sa poslovanjem Keramike Kanjiža Plus. Prema presudi, on je drugoj privatnoj firmi isporučio keramičke pločice sa većim trgovačkim popustom od onog koji je Keramika Kanjiža Plus prethodno odobrila.
Protiv Živorada Vojinovića vođena su dva postupka: u jednom slučaju je Osnovno tužilaštvo u Senti odustalo od daljeg gonjenja njega i još dve osobe, dok je u drugom oslobođen optužbi da je Lukiću i Bati pomagao u poreskoj utaji.
Protiv Mikloša Abela takođe je vođen postupak zbog sumnje na poresku utaju, koji je obustavljen 2014. godine, zbog Abelove smrti.
