graph

Istina o 24 slučaja

Obećanje da će istražiti i rešiti “pljačkaške” privatizacije bilo je jedno od najznačajnijih u izbornoj kampanji Srpske napredne stranke (SNS) 2012. godine. Kampanja je uspela, Tomislav Nikolić je pobedio na predsedničkim izborima, što je, uz adekvatan rezultat na parlamentarnim izborima, omogućilo SNS-u da formira Vladu.
 
Borba protiv korupcije je postala jedna od najčešćih tema nove vlasti, oličene u tadašnjem prvom podpredsedniku Vlade, ministru odbrane i šefu Biroa za koordinaciju službi bezbednosti Aleksandru Vučiću. Proglašena je “nulta tolerancija” na korupciju, počele su najave istraga i hapšenja zbog raznih malverzacija, uključujući i privatizacije.
 
Sredinom 2012, formirana je radna grupa Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) na kojoj je bilo angažovano oko 100 pripadnika policije zaduženih da istraže 24 slučaja, označena kao problematična. Javnost je ostala uskraćena za više podataka o formiranju i članovima radne grupe. Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) pokušao je da te podatke prikupi, ali MUP kaže da ih nema.
 
Rezulati rada radne grupe predstavljeni su u decembru 2013. godine na konferenciji za medije koju je vodio Aleksandar Vučić na kojoj je detaljno opisao dokle se stiglo u svakom od slučajeva, odnosno na koji način su oni „rešeni“. Grupa je utvrdila da je spornim poslovima državi naneta šteta veća od 80 miliona evra.
 
U javnosti je od tada stvorena ideja da su 24 slučaja rešena, a novinari CINS-a su tokom višemesečnog istraživanja proveravali koliko je to tačno.

 

Polovina predmeta stigla je do sudskog postupka, ali su samo četiri dobila pravosnažne presude: Veterinarski zavod, Keramika Kanjiža, Šinvoz i dva pojedinačna slučaja spornog izvoza šećera u zemlje Evropske unije (EU). U polovini ovih predmeta istrage su počele, a delimično i završene, godinama pre dolaska SNS-a na vlast.

U četiri od preostalih predmeta istrage još traju, dok je u čak deset predmeta tužilaštvo zaključilo da nema elemenata krivičnog dela. Šinvoz i Izvoz šećera u EU imali su dve vrste epiloga - oslobađajuću presudu i odustajanje od krivičnog gonjenja. U slučaju Keramike Kanjiža donete su i oslobađajuće i osuđujuće presude.

To praktično znači da niko nije odgovoran za dešavanja u privatizaciji C Marketa ili Trudbenika, davanje koncesije za autoput Horgoš - Požega, davanje zemljišta na Novom Beogradu firmi Delreal 1, izvoz šećera u EU, rad Nacionalne štedionice, davanje u zakup prostorija Zavoda za obračun i plaćanje niti za formiranje i rad Mobtela. 

Ne samo da niko nije odgovoran, nego u svemu što se dogodilo, kako kaže tužilaštvo - nijedan zakon nije prekršen.

Moderna akumulacija kapitala

Takozvana svojinska transformacija krenula je još devedesetih godina, ali je najviše firmi privatizovano u prvoj deceniji 2000-ih, nakon smene Slobodana Miloševića i dolaska na vlast koalicije Demokratske opozicije Srbije (DOS). 

Značajan problem, a istovremeno i izvor potencijalnih manipulacija, bilo je utvrđivanje stanja u firmama pred privatizaciju. Budući da su devedesete godine u domaću privredu - kao i u sve druge sfere u državi - donele bezakonje i suspendovale kontrolu poslovanja povlašćenih direktora, bilo je teško do kraja utvrditi kakva je bila realna finansijska situacija u mnogim od firmi. 

Slikovit primer za ovo je C Market, u kome ni posle promena 2000. nije do kraja uveden red, pa tako od 2003. do 2005. godine nije bila održana nijedna skupština. Tako ni sami akcionari nisu bili formalno upoznati sa stanjem u firmi čiji su bili vlasnici.

Ono što je izvesno, firme su zapošljavale po više stotina ljudi, od kojih su neki, osim zbog plate, za kompaniju egzistencijalno bili vezani i time što su živeli u prostorima koji su bili njeno vlasništvo. 

Jedno od obećanja DOS-a za izbore 2000. godine bila je obavezna privatizacija, u procesu koji “mora biti transparentan” i kojom će biti “stimulisan razvoj tržišta kapitala”. 

Iz procesa koji, kako su dolazeće godine pokazale, nije baš “morao” da bude transparentan, Srbija je izašla sa novom slikom ekonomske elite: nekadašnji ministri, socijalistički direktori ali i nastajući privrednici postajali su uspešni biznismeni, bankari i, na kraju - investitori.

Monopolski kapital

U prvoj demokratskoj vladi Srbije na čijem čelu je bio Zoran Đinđić, mesto ministra privrede i privatizacije pripalo je Aleksandru Vlahoviću, za vreme čijeg mandata je privatizovan najveći broj preduzeća. Do kraja 2005. privatizovano je 1.400 firmi.

Do 2010. godine raskinuto je 550 ugovora o privatizaciji. Od ugovora koji su potpisani do kraja 2005. godine, raskinuto je oko jedne četvrtine. 

Iako se privatizacija najčešće shvata kao prelazak vlasništva u firmama iz ruku države u ruke pojedinaca ili privatnih kompanija - što je takođe bilo obećanje DOS-a - značajne firme u Srbiji 2000. godinu dočekale su kao akcionarska društva u kojima je većina akcija bila vlasništvo pojedinaca - radnika. Takve su firme poput Luke Beograd, Novosti i C Marketa. 

Pritom, institut “ponuda za preuzimanje”, koji se koristi onda kada neko želi da stekne više od 25 posto akcija firme, koji u trgovini akcijama postoji kao opcija, u procesu privatizacija u Srbiji skoro da je bio pravilo. To znači da su u takvim slučajevima pojedinci odmah došli do većinskog paketa akcija ili do kontrole nad firmama.

Takođe, ne treba zanemariti ni atmosferu koju su stvarale odluke same države da svoje akcije proda potencijalno spornoj firmi, kao u slučaju  Luke Beograd. Jedan od potencijalnih problema bilo je to što je akcije kupila firma Worldfin iz Luksemburga, koja je imala samo 31 hiljadu evra osnivačkog kapitala, a uspela je da isplati skoro 40 miliona evra za akcije. 
  
Firme su prodavane i tako što je Agencija za privatizaciju prodavala državni udeo na aukciji ili tenderu, a potom nekoliko godina kontrolisala izvršenje ugovora. 

Ponašanje vlasti i institucija u mnogim slučajevima bilo je kontradiktorno: kada je firme trebalo prodavati tretirane su kao nešto čime raspolaže država, a kada je trebalo utvrditi da li je u postupku privatizacije bilo nezakonitosti slata je poruka da se tu radilo o slobodnim odlukama privatnih vlasnika akcija. Problemi su postojali i po pitanju kontrole - pored uobičajenog nepostojanja nadležnosti, zakonom obavezna i definisana kontrola u nekim slučajevima je izostala. To je bilo vidljivo i tokom postupaka prodaje, ali posebno nakon prodaje, jer su kupci imali obaveze koje su morali da ispunjavaju. 

Osim pune isplate kupoprodajne cene, kupci su morali da izvrše investicije u određenom roku, poštuju socijalne programe i prava radnika, te nisu smeli da daju imovine firmi pod hipoteku ili ih prodaju. Sve ove obaveze važile su nekoliko godina, ali su kršenja bila vidljiva već u prvim godinama posle prodaje. 

U postupcima prodaje, odnosno preuzimanja akcija, zatajila je Komisija za hartije od vrednosti dok su u postupcima prodaje državnih udela i kontrole zatajila Agencija za privatizaciju i Akcijski fond. 

U to vreme jedina insitucija koja je upozoravala na drastična kršenja zakona u postupku privatizacije bio je Savet za borbu protiv korupcije. Savet je bio savetodavno telo Vlade Srbije, osnovano 2001. godine, koje je trebalo da “sagleda aktivnosti u borbi protiv korupcije” i da Vladi predlaže mere za efikasniju borbu protiv korupcije.

Krajem 2003. godine, u vreme kada je na vlasti, nakon smrti Zorana Đinđića, bila vlada Zorana Živkovića, takođe iz DS-a, Savet je objavio prvi izveštaj o problemima u privatizaciji. Reč je bila o izvozu šećera u zemlje Evropske unije i, prethodno urađenoj, privatizaciji šećerana u Vojvodini.    

Privatizacija šećerana “za jedan evro” bila je među značajnijim aferama koje su obeležile prve godine demokratskih vlasti u Srbiji: kompanija MK Komerc kupila je u oktobru 2002. godine tri šećerane po ukupnoj ceni od 549 dinara, što je u to vreme bilo devet evra. Vlasnik MK Commerce-a je biznismen Miodrag Kostić.

Nakon ovog, Savet je u martu 2004. objavio i drugi deo izveštaja o šećeru ukazujući na neslaganje u podacima o proizvedenim, uvezenim i izvezenim koičinama šećera i izostanku reakcije državnih organa na upozorenja iz Brisela.

Savet  je sumnjao da su firme ostvarivale dvostruku zaradu tako što je šećer iz EU uvožen po subvencionisanim cenama, a potom prepakivan i lažno deklarisan izvožen u EU po povlašćenoj bescarinskoj tarifi. EU je u maju 2003. suspendovala pravo izvoza po preferencijalnoj ceni, a suspenzija je produžavana sve do avgusta 2004. Do danas zbog šećerne afere niko nije odgovarao.

Iako su prostorije Saveta za borbu protiv korupcije u zgradi same Vlade Srbije, Vlada na ove izveštaje nije reagovala. Praksa će pokazati - neće reagovati ni na jedan naredni.

Napredni politički kapital

U narednim godinama Savet je objavio izveštaje u kojima je kao vrlo sporne označio privatizacije Luke Beograd, C Marketa, Trudbenik gradnje, Šinvoza, Prosvete, Jugoremedije i još nekoliko firmi. Takođe, osim privatizacija u užem smislu, Savet se bavio i formiranjem Mobtela, poslovanjem pančevačke Azotare, dobijanjem dozvola za postavljanje optičkih kablova i prikrivenim uticajima na medije. 

 

Ovo je dugo građanima bio jedini izvor informacija o sprezi politike i krupnog biznisa i potencijalno značajnim kršenjima zakona, prava akcionara i prava radnika. Informacije su prenosili malobrojni, ali u to vreme jaki nezavisni mediji i vremenom je izraz “sporne privatizacije” ušao i u svakodnevnu upotrebu. 

Međutim, iako u samoj državi nije bilo značajnije reakcije - premda jeste bilo nekih istraga i krivičnih postupaka, pa i za predmete o kojima Savet nije pisao - reakcija je došla spolja.

Izveštaji Saveta dospeli su u Brisel kao “Pitanja koja su ostala bez odgovora”, nakon čega se EU obratila Srbiji. Mediji su u junu 2011. objavili da je iz Brisela vlastima u Srbiji stiglo pismo u kom se traži ispitivanje više od 20 privatizacija. 

Ivica Dačić, koji je u tom trenutku bio ministar unutrašnjih poslova, rekao je da je pismo stiglo u Ministarstvo pravde, da je već predato nadležnim državnim organima i da “na tom spisku nema ničeg novog što ranije nije bilo u javnosti ili nije bilo predmet provera". 

U oktobru iste godine, u mišljenju Evropske komisije o aplikaciji Srbije za članstvo u EU, bila je navedena zabrinutost u vezi sa nadgledanjem privatizacija. 

Pet meseci kasnije, rezolucija Evropskog parlamenta o evrointegracijama Srbije bila je znatno konkretnija: 

“Poziv vlastima Srbije da odmah preispitaju kontroverzne privatizacije i prodaje 24 kompanije, budući da je Evropska komisija izrazila ozbiljnu zabrinutost za njihovu legalnost, uključujući Sartid, Jugoremediju, Mobtel, C Market i ATP Vojvodina”. 

Ubrzo su počeli da se oglašavaju i državni funkcioneri, poput republičke tužiteljke Zagorke Dolovac, obaveštavajući javnost da se na ovim slučajevima radi. 
 
Po tome na koje je predmete ukazala Evropska unija, bilo je jasno da se ne radi samo o privatizacijama kao prodaji državnih udela, već - onako kako je i Savet ukazivao - na razne vrste mogućih malverzacija u privredi koje su imale podršku vlasti i potencijalno nanosile štetu budžetu i građanima.
 
Paralelno sa svim ovim, u Srbiji se događaju značajne političke promene, pa izbornu 2012. godinu građani dočekuju sa novom-starom opozicijom: Srpskom naprednom strankom (SNS), odnosno koalicijom koju je oko sebe okupila - i koja će te godine preuzeti vlast u Srbiji. Ova stranka nastala je 2008. godine, odvajanjem Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića iz Srpske radikalne stranke, u kojoj su bili oko prethodnih deceniju i po, pod vođstvom Vojislava Šešelja, kasnije osuđenog ratnog zločinca. 

Epilog

Šest godina od uspostavljanja vlasti SNS-a i formiranja radne grupe za 24 privatizacije, Aleksandar Vučić je postao predsednik Srbije.

Od 21 firme, koliko ih je bilo u ova 24 slučaja, trećina je ugašena, a trećina je u stečaju.

Bivši ministar životne sredine Oliver Dulić osuđen je na zatvorsku kaznu, ali je Apelacioni sud tu presudu oborio. On je, ujedno, jedini visoki funkcioner osuđen u 24 privatizacije. Osim njega, krivim je oglašen i Dragan Đurić, vlasnik Zekstre, osuđen na godinu dana zatvora - kućnog. 

Drugi ministar, Predrag Bubalo, oslobođen je optužbi. Saši Draginu se još sudi.

Radnici Trudbenika još uvek se bore za svoje stanove, radnici C Marketa izgubili su sve sporove zbog svojih akcija, radnici Jugoremedije se već deset godina bore za opstanak fabrike - čak i protiv države, dok su radnici Srboleka ostali bez posla zbog stečaja, a firma im je ostala dužna i plate i doprinose. 

Vlast u Srbiji je nastavila da privatizuje značajna i velika preduzeća daleko od očiju javnosti